Bez viljuške. Bezbednost zagaranotavna.

Iskreno da ti kažem za  Srbiju sam marila onoliko koliko je ona marila za mene. Gotovo nimalo. Sa mnom je lako, od države nemam nikava očekivanja osim možda da nas pred svetom ne bruka i da u svojoj diplomatskoj praksi ne omane pa da nam bude uskraćeno pravo da iz nje izađemo i uđemo kada nam je volja. Izloacija je ošurila našu mladost, bilo ne ponovilo se. I da me je neko juče pitao kakva je to zemlja u kojoj živim ne bih znala da kažem da li je prema meni dobra ili loša.

Gledam svoja posla, širine apstrahuju pojedinaca a mene su zanimale samo sudbine pojedinaca lično. Kad igra reprezentacija mislim o majkama i očevima, o njihovim promrzlim prstima dok čekaju da se zavši kasni trening u zimskoj sezoni i mogu jasno da osetim ponos dok nacija skandira ime njihovog dečaka. Kad slušam o rastu bruto domaćeg proizvoda ne vidim brojeve već osmeh L dok smišlja čime će se  častiti ako joj se plata poveća, srećna sam u njenoj radosti. U mnogo čemu se ponašam tipično za svoj rod, da me ovde izvinu Amelija Erhart i  Elenor Ruzvelt.

Ali juče, kada nam je iz uprave škole potvrđeno da deca ne dobijaju viljušku i nož već da jedu isključivo kašikama i Srbija i škola i roditelji izvukli su iz pljavih bronhija gustu zelenu šlajmaru i pjunuli me kroz krezubu vilicu najviše što su mogli. Nisu me pljunuli, zalepili su me. Nisu me zalepili- osvestili su me.

U odbranu kašike prvo su ustali roditelji. Kažu pribor nije važan već bezbednost, da se deca ne povrede viljuškom. Kako se sarma ili šnicla jedu kašikom, pitam?  Kažu, ne fali ništa da se kupus preseče kašikom a šnicla isto lepo,  gicka se, uzme se prstićima pa se gricka. Jedan me podsetio kako deca umeju da se  zaigraju i u igri da se bocnu. Drugi su klimali da je važna preventiva  a treći nisu rekli ništa. Nadjačana terorom većine isto koliko činjenicom da je roditelju čije dete prstima jede šniclu besmisleno objašnjavati šta sve o nama kažu naši maniri za stolom. Besmilseno koliko i  nepismenom pričati o desetercu.

Tako silom prilika videh Srbiju kakva jeste. Iskezila mi se kroz raspale zube, pljuje dok priča, psuje, ne znam piše zajedno, zavidi, podriguje, prezire ostarele roditelje, starijima ne ustaje. Vidim Srbiju u širokom hodniku bolnice u kojoj je buđ sve progutala, dobila trku nad krečom, ništa više ne može da je sakrije. Vidim je parčetu hleba i pseće salame koji se sa tanjira  rugaju mladim majkama u porodilištima, u dečijim krevetima na nefrologiji u kojima spavaju i dete i roditelj jer nema dovoljno kreveta, niko te ne pita, ćuti i moli se za zdravlje. Sad je odjednom vidim kroz seljake koju su digli ruke od rođene zemlje i našli posao u fabrikama kad država nije mogla više da ih ponizi cenom otkupa, pozdravlja me moja Srbija kroz pasoše lakara koji su otišli da se ne postide rođenog života.

Podelila se Srbija na kašike i viljuške, na neznam i ne znam. Istorija ubijanja rođenih očeva, kumova i braće, iluzije slobode, decenija naše izolacije preodredili su budućnost mog deteta koji ne zna da se bocka viljuškom, ni da se odbrani nožem. Umesto da udara ja sam ga učila da zatvara usta dok žvaće. Umesto da grmi ja sam ga naučila da peva.

Moglo mi se da ga učim obzirima. Nisam bila ni besna ni ljuta ali drugi  jesu.

Sve sam, vidiš pogrešno uradila.

 

Advertisements

nedeljom

Mora da ste se mnogo voleli kada ste stigli i nas da volite toliko pa mi kasnije, kada sam odrasla centar sveta bilo kriterijum oko kojeg nisam pregovarala. Kada vas roditelji nežno vole, grle bez rezerve, praštaju jer se karatkeri i odluke mrve pred roditeljskom bolečivošću nemate drugo rešenje nego da i od sveta zahtevate isti tretman.

Kažu da je mama nakon što sam izašla iz bolnice oporavljena od meningitisa, otišla u bolnicu i ostala, da dođe sebi. Ničeg se ne sećam osim da ste po mraku dolazili da me posetite u veliku bolničku sobu i doneli mi vodene boje, da crtam kad izađem. O ovom dogadjaju nema drugih svedoka, osim tebe pa imam pravo što se ljutim jer ne možeš da se setiš pojedinosti koje bi oživele ovu sliku. Ne sećaš se ni tačnog vremena mog rođenja a na papiru ne piše, ni kako sam spavala, jesam li je umarala ili je sa mnom bila mirna. Da li je znala da me deca zadirkuju zbog ružnih zuba i šta ste mi rekli da me ohrabrite. Pretpostavljaš godine, mrsiš ih i rasplićeš na moje oči, ne umemo da ih nanižemo u logičan sled. Zapuštene slike male su smrti, kao zaboravljeni grobovi ali mislim ponekad, i kad se ljutim, da je iznad svega važno što znam da si bio tamo, da si mi bio blizu i da smo bili dobar tim.

za svoju dušu

Danas sam sa V. obišla  Kališ. Dodvoravamo se drugim gradovima a rođeni grad ne poznajemo. Slično kao kada ženu zanemariš samo zato što je  tvoja. Smenjivali su se oblaci i sunce,videli smo mladu u venčanici i dete koje je umalo palo sa osmatračnice. Gledale smo dve reke kako se ljube kao da smo stranci. Ušle smo u Rimski bunar, ona jer ne podnosi da o nečemu ništa ne zna a ja zbog rešenosti da se ničega ne plašim. Videle smo grob Damat Ali Paše, gvirnula sam unutra, kroz prozor kao da u grobnicama ima šta da se vidi. Prošle smo pored parka sa dinosaurisima u kojem uživaju deca, fotografisla sam ih da pokažem O. Ne mogu da se otresem navike da on njemu mislim šta god da gledam. Prišle smo spomeniku Zahvalnosti Francuskoj, i dalje je obavijen crnom maramom. Ljudi čija su deca ii najbliži nestadali u poslednjem ratu  oko spomenika postavili su fotografije onih koje su izgubili.

Posle smo prepešačile ceo grad da bi videle Oljinu izložbu koja nas je i plašila i fascinirla u isto vreme. Videla je budućnost i slušala školjke, slikala je apokalipse i dizajnirla odeću. Nije imala mira u stvaranju, otuda onoliko lepote,  Odmah do, u istom muzeju izložba  Srpke vojskovodje u Prvom srpskom ratu. Žali Bože onolikog bubanja istorije u školi kad se sve na kraju zaboravi, rekla je V. a meni je bilo drago što smo imale prliku da na ovaj način obnavljamo.

Mislim večeras kako je divno što imamo sa kim da podelimo uživanja i dušu. Bio je ovo jedan savršen dan,

četvrtak, da se ne istopi

Danas sam se setila kako je baba M. dolivala sok u čašu sve dok se  kocka leda  ne bi istopila  jer joj je bilo žao da se topi zalud. Biciklom sam se spustila na posao, ali pre nego što sam zaista počela da radim sa I. smo  disale  rame uz rame sa  Ušćem i podsetila sebe da upamtim kako je divno biti sposoban da uživaš u sasvim običnoj scenografiji, Vozile smo i razgovarale pa nismo primetile da smo izašle iz naslikane trake i mada nije bilo skoro nikoga oko nas jedna je baka iskoristila ovo kršenje pravila da nas ljuto upozori. I, je rekla da je strašno kada neko mora da bude ljut u ovakvom jutru. Videle smo i ženu kako bere ruže koje služe za dekoraciju i nismo se setile gore kradje od ove jer je sigurno i nema.

Nisam o ovome govorila kada sam se vratila kući. Obični dani služe da se ne istope oni veliki, da ne nestanu iz naših sećanja. Danas sam međutim rešila da jedan spasem i šćućurim ovde.

sestreS

Danas sam umesto da se pripremam  za nastup u ponedeljak, izlaganje  pred mnogo važnim svetom dan provela sa L. Ona je u drugom stanju, tek na početku  ali kao što je prehlada kod nje oduvek bila i angina tako je ovo blagostanje  za moju sestru  jedno vanzemaljsko stanje.

Ima gađenje na miris kože kad je dodirne voda, na miris kuće, na miris kose, kafu ne pije, nema apetit, ne suočava se sa tim da nešto u njoj nastaje i osim što je trudnički luda  nije joj ni dočega.

Ležale smo i gledale  albume  kada smo bile deca.  Ima dogadjaja kojih se različito sećamo i nekih koji se seća samo jedna od nas. Ima fotografija koje posebno volim a njoj ne znače ništa, ima onih gde smo posvađane, gde smo primorane da se kezimo u objektiv, na svima je L kao lutka lepa dok je  sa mnom bio nešto drugačiji slučaj.Zagledale smo  ispočetka  mamine krojačke podvige, šila nam je iste pantalone i plela iste džepmpere, jasno se sećam da sam neke od njih volela. Uspomeni koja se kod mene truni rame postavi njena, tako prežive. Gotovo da nema fotografije na kojoj sam bez nje kao što danas  nema ćoška na svetu u kojem o njoj ne mislim i brinem. Mama je od nas zahtevala bliskost i  ta je bliskost je najvrediji miraz koji smo iz kuće iznele.

Ne možeš da budeš loša majka ako te dobra majka rodi. To je zakonitost gena, sekac moj, nije podložna našoj volji.

7,5 Ognjesky

Pitaš me danas da li je, kad sam ja bila mala postojala dvosmerna struja. Smejemo se.  Ne prođe ni jedan dan da se sa tobom ne smejem. Imaš te pametne , vesele , krupne oči kojima ne promiču ni naše prolazne zabrinutosti pa se i tada trudiš da nas nasmeješ. Ne prođe ni jedan dan da nisam zahvalna. Zbog tebe, zbog tebe takvog.

Sa sedam I po godina ti odlično skijaš, neustrašivo, verujem kao svi dečaci. Rukopis ti je  neuredan ali pišeš besprekorno tačno. Jednom sam vikala na tebe jer si Srećan ti rođendan u rođendanskoj posveti pisao spojeno. Posle sam se razbolala od rođenog besa i izvinjavala ti se. Izvinjavam ti se uvek kad pogrešim, kad reagujem naglo. Nema opravdanja  ali nam je lakše kada stvari koje bole iygovorimo naglas. Onda ti to isto uradiš kad pogrešiš, kad prekršiš dogovor, kada ti je žao. Sa sedam I po godina voliš košarku, želeo bi da upoznaš Bogdanovića, treniraš tri puta nedeljno. Učiš engleski, u hotelu umeš da tražiš čašu vode ili ključ, ideš na radionicu glume jednom nedeljno. Tamo ne glumite nego učite da budete to što jeste I da se toga ne stidite. Pišeš knjigu u kojoj ima I tvojih crteža I fotografija. Imaš ideje koje svojim rukama pretvaraš u stvarnost, tata ti pomaže oko nekih a neke uradiš sam samcijat. Na dresu ste od lepljivog platna iskrojili broj pet I nalepili ga, u njemu si trenirao dok ga nisi izgustirao, pravili ste avion, posle jedne posete Kinoteci sam si, od kutije za cipele I drugih pomagala napravio video kameru, napravio si televizor koji ima samo jedan kanal- Srećni kanal. Od otpadaka, piljevine iz rezača olovki naravio si narukvicu, Dunji si napravio  harmoničarsko ljubavno pismo , torbicu sa rasporedom časova od kolaž papira, 3d košarkaški teren od kartona u koji sa pakuju jaja. Napravio si gitaru Shoe box od kutije za cipele i gumica ze tegle.  Snimio si reklamu za parfem Men, snimio si slow motion isplajivanje hitaca u dnevnoj sobi kao Bond. Najviše od svega volim stari snimak na kojem sa Noletom igraš Gangnam style. Vodim te svuda, video si svaku značajnu izložbu u Beogradu, ni muzeje ne gurstiramo već ih posećujemo u priličnom  tempu, malo je dečijih predstava koje smo zaobišli. Nedavno smo te odveli u pozorište za odrasle, gledali smo Neki to vole vruće, tatin Kokan te odveo u rupu ispod bine gde živi muzika, dva čina si pratio širom ovtorenih očiju. Kada smo izlazili pitao si  da li je napolju dan. Bio si na puno mesta koja su meni važna, da ne bude yabune nije to nikakav mamin  plan već želja da nahraniš oko. Dobro klizaš, nikad nisi siguran u kojij ruci držiš viljušku a u kojoj nož a to je  pored pismenosti tema od koje ne odustajem jer su, znam da sae ponavljam, pismenost I način na koji jedeš stvar pristojnosti. Učim te da poznate ljude pozdraviš, da garderobu koju skidaš stavljaš na mesto, da u usta ne stavljaš velike zalogaje.

Driljivo je koliko snažno veruješ u Deda Mraza I Zubić vilu, ili je to ili nas opasno varaš. Zubić Vila ti ostavlja poruke, nije ti jasno kako se ama baš nikada ne probudiš kada uđe ali ti objašnjavam da ona ima prah za uspavljivanje, da  prezire iznenađenja. Samo jednom nije mogla da ti donese poklon, kako ti je u pismi napisala: zbog sraćke.

Za slikanje u prvom razredu u prednji džepu košulje smotao si ubrus koji ti je glumio cvet. Posle si mi rekao da si hteo I da ga obojiš ali je prebrzo došao red na tebe. Ne obožavaš domaće zadatke ali umeš da kažeš da su za tebe prelaki. Važno ti je da te vole pa si mi jednom na putu do  škole priznao da smišljaš cake da bi te voleli I da ti je važno da deca ne otkriju da si početnik u košarci. Jednom si u školu poneo osušeni kokos I u njega stavio slamčicu, kao da piješ. Lako smo prepoznali taj ložački gen. Kada si krenuo u prvi razred sa svih strana su pristizali pozivi da se priključimo sekcijama, tako je stigao poziv I za školu plesa. Hteo si da ideš I obuzela me je blaga nervoza, sitni tragovi ličnog  primitivizma ,nisam rekla ništa. Otišli smo, bio si jedini dečak. Nisi hteo da ostanemo, ne sviđa mi se mama I izašli smo. Istina je, da nismo otišli ceo život bi me grizla savest što nisi probao da budeš Kostjukov. Ovako dragi moj, nije do mene. U đačkoj knižici sve plusevi, čak I iz matematike. Raduješ se novim olovkama, kažeš da se raduješ kao deda i to je istina.

Ne smeš nigde sam, ni do prodavnice, ni u autu da nas sačekaš. Fer si I razuman, gotovo nikada ne praviš scene, razumeš reči I poruke.

Snalažljiv si, zavodljiv. Koliko je 6+ 6? Mislim da je 11  a ako nije, mama onda je 12. Kad me zoveš da nešto vidim ili da ti pomognem kažeš da dođem kada budem mogla ali me moliš da to bude za pet minuta. Posle treninga si me pitao kako igraš, rekla sam ti da probaš kad uzmeš loptu da daš koš. Upravo tako si sledeći put uradio, pritrčao do klupe  na kojom sam sedela I pred svima rekao: eto mama ispunio sam ti želju. Jednom si mi pred spavanje rekao da si , kad si bio mali više voleo mene a sada , kada si porastao malo više voliš tatu. A ja se nisam ljutila jer sam negde pročitala da je tvoja zainteresovanost za oca zdrava I prirodna. Verujem da zbog oca I njegove posvećenosti nisi agresivan.  Jednom smo ti u šali rekli da, kad te devojčica gurne moraš da lupiš šakom o stol, a ti si nas pitao kako ćeš ako nema stola.

Od svih slika biram da upamtim kako ti miriše koža, kako ti je kosa tanka I leprša posle svakog kupanja kao da si  maslačak. Pamtim kako me grliš I kako se cmačemo isto kao kad si bio beba. Pamtim ritam tvog čitanja, zamuckivanje, koliko sam srećna kad se nasmeješ u snu. Kako grliš I mene I tatu, voliš što smo tvoji. Urezujem u sećanje tvoje pravilne zubiće I jednu rupicu gde nema dvojke sa leve strane. Kada ti je kosa mokra I povučem je nazad dok ispirem šampon mislim koliko si lep, kao devojčica. Želim da ne nestane iskra I tvoja magija kad nas nagovaraš. Biram da me nikada ne prođe ova sreća, ova najdublja sreća koju sedam o po godina dostojanstveno podnosim.

Lajfkučeri, kineske Dalaj Lame

I,

Nije trebalo da pišem o detetu, još manje o ocu. To nas uvek odvede u vreme koje nismo kadri da istražimo, jer ima dogadjaja koji su nas nepovratno odredili da budemo ovo sto jesmo. 
Ovom trdnjom skrnavim svaku teoriju modernog lajfkoučinga, te zaraze dvedesetiprvog veka protiv koja izmedju ostalog kaže da je čoveku potrbno samo da promeni način razmišljanja, samo da bude pozitvan, samo da nahrani belog vuka. Samo?
Teško se sa ovim borimo jer ako privatno i odlučiš da jedeš krompir i hleb zajedno, dakle drzneš se da se suprotstaviš hrono mantri  koja je temelj ove zaraze onda te korporacija obraduje lajfokučerom.
Egzaktna znanja ni ekspertiza nisu dovoljni, sve je to avaj ako nisi nasmejan i pozitivan, raspoložen da vikend provedeš sa kolegama, sa korporacijom da podeliš patnju i zagrljaj. Izvesno je da iza propovednika i pozitivnog stava stoji moćna izrabljivačka mašina koja zna da je podeljena pažnja loša za profit pa ako radnička klasa bude okrenuta porodici neće tu ništa izaći na dobro. Zato od radnog mesta prave porodicu a oni koji to ne umeju proglašavaju se za neprilagođene. Neprilagođenost je gora od kacera jer na kancer nisu mogao da utičeš a na ovo drugo jesi. Dakle okrenuo si leđa porodici koja ti je širila ruke, dala ti je ogledalca koja mere tvoju nasmejanost, učinila ti je odstupnim radionice i edukacije koje nisi mogao sam da proneđeš. Nije lepo tako da joj vraćaš. Stavlja te u kolonu: neprilagođeni.
U eri fašizma pozitivnog razmišljanja definicija neprilagođenostii znači; voli da ide kući u 5, ne dolazi i hub subotom, ne ide sa kolegama na more, ima prijatelje sa kojima ne radi, još je u braku, ne odgovara na mailove jer deci čita bajke, ne prekida godišnji zbog korporacijske proslave. U drugoj koloni može da stoji exit strategy.

Prvo pismo, lične prirode

I.,

Nije red da prepisku započinjem ovako prostom stvari ali prvom pismu se u zube ne gleda. Uostalom sme da se počne sa onim što te muči a mene je ova briga izludela i na kraju, upropastila mi je vikend.  
Ima nekoliko dana kako mi je O. ispričao da se zaljubio u devočicu Petru B. i da o tome njegovoj prvoizabranoj simpatiji, čuvenoj Dunju D. nesme da se govori  jer će ga, po njegovim rečima otpustiti. Mislila sam, kako deca brzo razumeju  kauzalitet društvene nekorektnosti i kako je obzir koji je, kako si jednom rekao najdevalviranije ponašanje, možda samo način da olakšaš neprijatnosti samom sebi. 
 
Ovako je bilo, u petak na dečijem rođendanu pored mene se smesti upravo mama Petre B. Kad mi se predstavila, bez razmišlajnja, sa očiglednom  potrebom  da razgovor i upoznavanje započnem glamurozno  ispričam onaj  razgovor sa O, prodam a da nisam trepunula njegovo priznanje. Njoj ovo nesumnjivo bude zabavno i razgovor ode u drugom pravcu. 
U povratku ispričam sa kim sam razgovarala, O. se smeška kao da je tinejdpžer i ponovo me podseti da se o tome ćuti jer je to naša tajna. I ta ” naša tajna” obmota mi se oko vrata i stegne me poput omče. 
 
Sutra će saznati, upravo od male Petre B. da njegova majka ne čuva tajne. Ni njegove. Obelodaniće na malom ili velikom odmoru, pred svima će reći. On će se stideti, na kraju će se braniti a na kraju svih krajeva prepoznaće izdaju. 
 
Mislim da je za sve kriv moj otac. On je oduvek ljude zavodio svojom duhovitošću a ta njegova duhovitost nije imala svoje granice pa je ulazila u lične stvari, obelodanjujući naše male i velike tajne. Moj otac tajne nije shvatao ozbiljno i u razotkivanju nije nalazio nikakvu štetu. Pronalazila sam da je obožavanje ipak važnije od mojih tajni pa sam mu praštala. 
 
Stojim sad na tom njegovom mestu i prepoznajem razliku. 
Ako sam spremna da se preispitujem, spremna sam i da se  menjam. 
I to je proces u kojem nas dete  pretvara u boljeg čoveka. 

kad nisi tu

shvatim da se moja radost oko tebe vrti 

i umesto da uživam ja se plašim 

ko ću biti kada odeš dalje 

hoću li umeti da se igram uspomenama 

hoću li primećivati kiśu i izvrnutog zmaja od oblaka 

hocu li moci da budem jos nesto dok sam tvoja mama ?

ponedeljak , kratko

Najveći luksuz je biti sam kada ti je tišina potrebna. U dobi potpunog odsutva tišine ona se pretvorila u čežnju.  Teror udruživanja i kolektivnog nastavlja se sa malim izgledima da svoj fašizam privede kraju. Namćorluk da uživam u zajednici sve manje je simpatičan. A ja drugačije ne mogu. Samo toliko za danas.